ОШ "1300 каплара"

Литерарни кутак (школска 2019/2020)

Школа какву желим
Рецимо да ниједно дете не воли баш много школу, али када би је волело и да би уопште могло да је воли, у њој би се поштовала правила која оно смисли. Тако да ћу у овом саставу имати задатак да опишем школу какву желим. Моја школа по изгледу била би велика са доста прозора и обавезно би имала зелену боју. Њу би окруживало велико двориште са разним цвећем. У њој би било доста правила иако деца школу и не воле због правила у мојој би их било. На пример свако ко би се ругао или подсмевао а тек вршио неко физичко насиље био би најстрожије кажњен. Рецимо, после школе би морао да помаже у чишћењу школе, или би за узврат оном којег је прозвао морао да помогне са учењем неког предмета. Тиме би се постигла слога између ученика и да не заборавим постојао би час за тог који врши насиље на коме би он разговарао са рецимо психологом. Циљ тог часа био би да ученик схвати где је погрешио. Од часова ја бих увела физичко између два часа, а уместо њега увела бих психологију али њу тек од седмог разреда. Часове које бих још увела су рецимо неки час филозофије на коме би се расправљало о неким различитим темама и увела бих обавезно књижевно јутро на коме би се дискутовало о најважнијим делима и деца би морала сваке недеље да се упознају са различитим писцима и да им пишу састав нпр. (Црњански, Антић, Костић)... И на крају бих увела посебан час уметности на којем би деца могла да пишу и сликају шта год желе. То је неко моје мишљење какву бих ја школу желела и мислим да би то било врло корисно за живот. Највише од свега бих волела овај час уметности и још да је он у природи па да се инспирације налази налази пред нама. Што више о томе размишљам све више ми се свиђа. Јер шта је боље од тога да се дете исказује на начин на који он жели и који њему најбоље пристаје. Ово је било неко моје размишљање какву школу бих желела и каква би била моја школа. Наравно уз предмете које сам додала били би и они које деца имају али физика и хемија ми не би били обавезни предмети. Као обавезне предмете волела бих да учимо још језика. Највише бих желела да то буду руски, шпански, италијански и француски. Из разлога што су неки од мојих најдражих писаца баш на неком од тих језика (Бодлер, Лорка, Превер...) То би обогатило човека у сваком смислу. То је неко моје виђење каква би била и како би школа требала да изгледа, наравно ни у оваквој садашњој школи ништа ми не смета, само бих додала више уметности.
Ива Јовановић 6/2

Школа какву желим

Рецимо да ниједно дете не воли баш много школу, али када би је волело и да би уопште могло да је воли, у њој би се поштовала правила која оно смисли. Тако да ћу у овом саставу имати задатак да опишем школу какву желим.
Моја школа по изгледу била би велика са доста прозора и обавезно би имала зелену боју. Њу би окруживало велико двориште са разним цвећем. У њој би било доста правила иако деца школу и не воле због правила у мојој би их било. На пример свако ко би се ругао или подсмевао а тек вршио неко физичко насиље био би најстрожије кажњен. Рецимо, после школе би морао да помаже у чишћењу школе, или би за узврат оном којег је прозвао морао да помогне са учењем неког предмета. Тиме би се постигла слога између ученика и да не заборавим постојао би час за тог који врши насиље на коме би он разговарао са рецимо психологом. Циљ тог часа био би да ученик схвати где је погрешио.
Од часова ја бих увела физичко између два часа, а уместо њега увела бих психологију али њу тек од седмог разреда. Часове које бих још увела су рецимо неки час филозофије на коме би се расправљало о неким различитим темама и увела бих обавезно књижевно јутро на коме би се дискутовало о најважнијим делима и деца би морала сваке недеље да се упознају са различитим писцима и да им пишу састав нпр. (Црњански, Антић, Костић)...
И на крају бих увела посебан час уметности на којем би деца могла да пишу и сликају шта год желе. То је неко моје мишљење какву бих ја школу желела и мислим да би то било врло корисно за живот. Највише од свега бих волела овај час уметности и још да је он у природи па да се инспирације налази налази пред нама. Што више о томе размишљам све више ми се свиђа. Јер шта је боље од тога да се дете исказује на начин на који он жели и који њему најбоље пристаје.
Ово је било неко моје размишљање какву школу бих желела и каква би била моја школа. Наравно уз предмете које сам додала били би и они које деца имају али физика и хемија ми не би били обавезни предмети. Као обавезне предмете волела бих да учимо још језика. Највише бих желела да то буду руски, шпански, италијански и француски. Из разлога што су неки од мојих најдражих писаца баш на неком од тих језика (Бодлер, Лорка, Превер...) То би обогатило човека у сваком смислу.
То је неко моје виђење каква би била и како би школа требала да изгледа, наравно ни у оваквој садашњој школи ништа ми не смета, само бих додала више уметности.

Ива Јовановић 6/2

РАСПЕВАНА ПЕСМА	Јесен	ЗА ПЕТНАЕСТ МИНУТА	ТЕСЛА
Весело пева Мића из хора Лептирића -Лептирићи су шарени и баш малени.- Поносно пева Јасна -Лепа сам, добра и красна.- Срећно пева Теки свом старом деки -Деко мој, волим загрлљај твој!- Заљубљено пева дечак Вања -Обожавам кад ми се осмехне Сања.- И тако деца певуше, док им се не засите душе.	Дошла је шарена краљица Она је дамска царица. Она свет улепшава, А игру увесељава. Сви се лепо играју, Дами од срца захваљују. После је смешно описују, па се слатко смеју. Јесен је посебно доба, Које музику проба!	Кад мама каже: Обуци се! ја јој кажем: За петнаест минута! А мама се мисли: За петнаест минута! За петнаест минута! Чула сам то већ сто пута! За петнаест минута свашта се урадити може, од скакања са столице до цртања коже. За петнаест минута можеш да се окупаш, урадиш домаћи и да се огледаш. Али кад прође тих петнаест минута, мрзовољно устанем и будем љута. Али мама се слушати мора и кад јој није нека фора и љута је Теодора. То се зна и иза седам гора!	Тесла је био човек зрео, све је умео и свашта је хтео. Био је несхваћен као дете, али морате да га разумете. Погледајте шта нам је поклонио и зато у свету траг оставио. Изум за изумом ређао је лако и говорио да то не може свако. И стварно је тако. Тесла је био човек зрео, све је умео и свашта је хтео.
Алекса Миленковић, 4-1	Анита Тривић, 4-1	Теодора Крнетић 4-1	Теодора Крнетић 4-1

Хоћу моју птицу	Седмица	Мој чаробни штапић
Нема више оног стабла, Падало је много града. Птичица је са њега пала, А мени је певала и цвркутала. Покислу од кише, скрхану од града, Наша љубав је њу грејала тада. Престаде град да пада, А где је птица сада? Јату је предала моја мама, А ја сам остала тужна и сама. „Птица мора да лети“, мама каже. А моје очи је с чежњом траже. „Зар њена нисам - ја?“, Суза ми у оку с'ја. Гледам сад ново дрво, Није исто као прво. У срцу ми је нова нада, Нека птица слетела је тада. Знам, није то она иста, Преплави ме сумња чиста, Али срце препознало је, Испод ове птице, младунче блиста. Из гнезда се чује птичји пој, А ову песму посвећујем Само њој!	Седмица има седам дана, много лепог, али и мана. Први нам је понедељак, људи кажу да је тежак. То је први радни дан, Пролете викенд као сан. Онда други-уторак, он уопште није лак, обавеза све је више, а посебно кад си ђак. Среда је по реду трећа, Тешка је ко пуна врећа. Контролни наставник спрема, Од играња, ништа нема. Четвртак има и својих чари, И не дај ником да га квари! Играј се, учи, тренирај, И ни за шта се не нервирај! Петак је радним данима крај, зове на викенд и слободно време зато је петак за децу рај, и радуј му се без дилеме! Субота је дан за срећу, Никоме се тад не спава. Тада нова чуда крећу почиње права забава. Недељом буди уз породицу, осмех је на сваком на лицу, Викенду се ближи крај Зато се играј и уживај!	Мој штапић... пун је неких магија. Пун тајни и чуда И води ме свуда. Може да ради мале керефеке и велике ствари, због тога ме чуди што је тако мали. Кад бисте ви знали какве сам сјајне ствари њиме урадила, па ипак сам и неке грешке правила. Једном сам ручак штапићем скувала, све задатке на контролном магично урадила, а једном чак миша у слона претворила. За Нову годину сам ватромет створила, па сам случајно школски аутобус покварила. Њиме сам урадила све и свашта, чаролије које смишља моја машта. Испунићу жеље које ми неко каже, онима који немају, даћу шта траже. Надам се да штапић имају многа деца да заједно летимо до звезда и Месеца. Волела бих да штапић што више људи има, да би свет био боље место свима.
Анастасија Орловић, 5-1	Ања Ерчевић, 5-2	Нађа Веселиновић, 5-2

Необичан дан		Дечја права
Свануо је сунчан дан, Изашла сам из куће ван. И одмах затим, видела сам Оно што никад нисам: Пуж је од зеца бржи, А миш слона држи. Вук од овце бежи, Лептир на цвет режи. Лисица се с коком дружи, Рода жаби помоћ пружи. У кућу ја сам се вратила, Кад оно, кућа се позлатила. Погледам мало боље, На полици- сафирне шоље. Кост мачка радо једе А пас воли да преде. Дан чуда много ми се свидео, Штета што то нико није видео.		Знате, људи, да сам дете мало И да имам своје право. Да се дружим с децом моје је право, Да се храним и да живим здраво. Детињство с игром и смехом да ми пружиш И сваког дана да се са мном дружиш. Миран сан ноћи да ми краси Радост моја свет да украси. Златно сунце осмех да ми мами, Заграљај мајке да ме увек брани. Школи журно ноге да ме носе, Моја права сваком да пркосе. Књиге, свеске тајне да чувају Што се у мом срцу скривају. Зато право има свако дете Да га волите и разумете.
Олга Бојовић, 5-2		Страхиња Баћић, 5-2

Хоћу моју птицу	Седмица	Кад зажмурим и кад заспим
Нема више оног стабла, Падало је много града. Птичица је са њега пала, А мени је певала и цвркутала. Покислу од кише, скрхану од града, Наша љубав је њу грејала тада. Престаде град да пада, А где је птица сада? Јату је предала моја мама, А ја сам остала тужна и сама. „Птица мора да лети“, мама каже. А моје очи је с чежњом траже. „Зар њена нисам - ја?“, Суза ми у оку с'ја. Гледам сад ново дрво, Није исто као прво. У срцу ми је нова нада, Нека птица слетела је тада. Знам, није то она иста, Преплави ме сумња чиста, Али срце препознало је, Испод ове птице, младунче блиста. Из гнезда се чује птичји пој, А ову песму посвећујем Само њој!	Седмица има седам дана, много лепог, али и мана. Први нам је понедељак, људи кажу да је тежак. То је први радни дан, Пролете викенд као сан. Онда други-уторак, он уопште није лак, обавеза све је више, а посебно кад си ђак. Среда је по реду трећа, Тешка је ко пуна врећа. Контролни наставник спрема, Од играња, ништа нема. Четвртак има и својих чари, И не дај ником да га квари! Играј се, учи, тренирај, И ни за шта се не нервирај! Петак је радним данима крај, зове на викенд и слободно време зато је петак за децу рај, и радуј му се без дилеме! Субота је дан за срећу, Никоме се тад не спава. Тада нова чуда крећу почиње права забава. Недељом буди уз породицу, осмех је на сваком на лицу, Викенду се ближи крај Зато се играј и уживај!	Кад зажмурим и кад заспим, чујем кишу, Чујем ветрове што гране њишу. Али још увек нигде не видим крај, Не видим где је небо, где је Сунца сјај. Кад зажмурим и кад заспим, чујем тишину И она је лепа кад умеш да је разумеш. Ја знам врло добро како је бити њен друг. Сваке ноћи кад зажмурим, виђамо се на тајном месту И заједно идемо на нашу цесту. Кад зажмурим и кад заспим, осећам мирис лала, Тражим љубав у сновим и присећам се успомена Мојих прошлих дана. Једног ће јутра, можда већ сутра, Моји снови постати стварни, Можда ћу тада бити на трави Док ми друштво праве уснули јорговани. Небо је плаво док је Сунце будно, Небо је плаво као нечије очи. Можда су баш то оне које сањам сваке ноћи, Можда су баш то оне што видим Кад зажмурим и кад заспим.
Анастасија Орловић, 5-1 ОШ „1300 каплара“	Ања Ерчевић, 5-2 ОШ „1300 каплара“	Ива Јовановић, 6-2 ОШ „1300 каплара“

Мој чаробни штапић	Необичан дан	Дечја права
Мој штапић... пун је неких магија. Пун тајни и чуда И води ме свуда. Може да ради мале керефеке и велике ствари, због тога ме чуди што је тако мали. Кад бисте ви знали какве сам сјајне ствари њиме урадила, па ипак сам и неке грешке правила. Једном сам ручак штапићем скувала, све задатке на контролном магично урадила, а једном чак миша у слона претворила. За Нову годину сам ватромет створила, па сам случајно школски аутобус покварила. Њиме сам урадила све и свашта, чаролије које смишља моја машта. Испунићу жеље које ми неко каже, онима који немају, даћу шта траже. Надам се да штапић имају многа деца да заједно летимо до звезда и Месеца. Волела бих да штапић што више људи има, да би свет био боље место свима.	Свануо је сунчан дан, Изашла сам из куће ван. И одмах затим, видела сам Оно што никад нисам: Пуж је од зеца бржи, А миш слона држи. Вук од овце бежи, Лептир на цвет режи. Лисица се с коком дружи, Рода жаби помоћ пружи. У кућу ја сам се вратила, Кад оно, кућа се позлатила. Погледам мало боље, На полици- сафирне шоље. Кост мачка радо једе А пас воли да преде. Дан чуда много ми се свидео, Штета што то нико није видео.	Знате, људи, да сам дете мало И да имам своје право. Да се дружим с децом моје је право, Да се храним и да живим здраво. Детињство с игром и смехом да ми пружиш И сваког дана да се са мном дружиш. Миран сан ноћи да ми краси Радост моја свет да украси. Златно сунце осмех да ми мами, Заграљај мајке да ме увек брани. Школи журно ноге да ме носе, Моја права сваком да пркосе. Књиге, свеске тајне да чувају Што се у мом срцу скривају. Зато право има свако дете Да га волите и разумете.
Нађа Веселиновић, 5-2 ОШ „1300 каплара“	Олга Бојовић, 5-2 ОШ „1300 каплара“	Страхиња Баћић, 5-2 ОШ „1300 каплара“